Снег

Стамнило се небо напољу, прелепа снежна ноћ. Снег лепо нападао и још не такнут траговима људи, светлуца под уличним осветљењем. Гледам у ту зимску идилу из топле собе и мислим то је пример савршенства. Призор буди разна сећања и осећања. Просто могу да видим дивне раздрагане патуљке, нежне и веселе виле, принчеве на коњима са … Прочитајте више Снег →

Ничим изазвана

Еј...животе мој. Да ли знаш да ме свака твоја сета као жар пече. Свака ме бол твоја у црни тил увије. Знаш ли да те осетим и када ниси поред мене. Свака ме твоја пијана ноћ, као лађу на мору заљуља, и носи ме са сваком песмом коју слушаш, бацају таласи и преврћу са сваком … Прочитајте више Ничим изазвана →

Разговор

"У ком тренутку твога живота си постала толико огорчена? Када се десило да си ту огорченост пригрлила као једино решење и благо које имаш? Дозволила си јој наивно да ти се увуче под кожу и уђе у душу разарајући и поништавајући све веселе боје живости и среће, да прогута онај оптимизам и свари га са … Прочитајте више Разговор →

Обележена

Двадесет и неки септембар, сунчан дан, топао. Имала је раскорак у времену између обавеза и морала је некако да га испуни. Шта радити? Шетња јој баш и не прија ових дана. Пролазећи поред најстарије посластичарнице у граду одлучила је да уђе и попије кафу. Сетила се како је у детињству сва усхићена долазила да се … Прочитајте више Обележена →

Писмо

Ушла је у стару оронулу кућу, ту се њена мајка родила, просторије су биле мале и некако топле, све је некако деловало минијатурно. Није јој баш било пријатно самој у тој кући. Дошла је само из једног разлога, да нађе писмо, које њена мајка из само њој знаног разлога, никада није послала оном коме је … Прочитајте више Писмо →

Опроштај

Ништа није грозно као осећај када погрешиш и повредиш неког ко ти све значи. И тада би све дао да се искупиш. Све. Само реци. Шта треба? То је онај осећај гиљотине која ти стоји изнад главе, а ти молиш милост и чекаш да хладна оштрица крене одлучна да ти не опрости и ни не … Прочитајте више Опроштај →

Самоћа

Стајала је потпуно сама на обали Бегеја у једном банатском граду. Гледала је како мутна река тече. Покушавала је да умири расејане мисли, изгубила се и како је време пролазило све јој је било теже и трагове себе да уочи, а шансе да се нађе бивале су све мање. Испред очију ређале су јој се … Прочитајте више Самоћа →

Почетак мога краја

Клечала је на коленима, дах јој је био убрзан, кожа црвене боје,цепала се и крварила. Хтела је да устане али при сваком покушају по једна кост би јој пукла. Очи су јој биле угашене, црње од сваког мрака и свих дубина. У глави јој је одзвањала само једна реченица док су јој сећања навирала.... Живела … Прочитајте више Почетак мога краја →